Golubovići
Published on 05/04,2015
Upravo kad sam rešila da sperem zimsku prašinu sa terase i kao, fol, opuštam se pred posao uz kafu i prvo jutarnje sunce, kad shvatih da sam dobila nove komšije. Ne, to nisu klasični voajeri koji bulje u svaki tvoj pokret, broje ti cigare i prisluškuju telefonske razgovore. To su dva goluba, tačnije golub i golubica, koji moj jutarnji mir narušavaju neartikulisanim gugutanjem. I ne samo to. Navikla sam ja na svakojake vrste zvukova, od dovikivanja dva zemljaka preko terase (koji, bez uvrede, nisu iz ovdašnjih krajeva), preko dečurlije koje lupaju loptom u garažu, pa do bušilica i građevinskih mašina kad im vreme nije. Navikne se čovek, šta će.
Međutim, dok sam ja bila u dilemi šta da radim sa ova dva novonastanjena ljubavnika, oni su već na vrhu mog plakara svili svoje gnezdo. Fiziološke potrebe ne obavljaju u svom krevetu, naravno, fina su to bića. Ali na mojoj terasi, stolu i stolici, raširenom vešu, to bez dileme. Na to mi je teško da se naviknem. I šta sad.
Kao i uvek kad ne znam kud bih i šta bih, obavim ja nekoliko konsultacija putem mobilnog, a i stabilnog. I evo...
BABA: Ta ’itni to đubre preko terase, samo ti još to fali, oš da dobiješ neku boleštinu, gospodi sačuvaj!
(Ok baba, ne mogu ništa da „itnem“, čini mi se da tu sad već ima i neko jaje, nevermind, zaboraviću da smo razgovarale...)
MAMA: E vidiš, lepo sam ti ja pričala, to je zato što ne vodiš računa. Ja ti lepo kažem, terasa se od proleća do jeseni čisti svaki dan, nekad i dva puta, a preko zime minimum 2-3 puta. Da si to radila, ne bi ti se desilo. A nikada me ne slušaš. Nemarna si i tu pomoći nema... blahblahblah...
(Ok kevo, sve razumela i bez da kažeš, te tvoje monologe već sanjam. Nego idi glancaj pivom onaj tvoj filadendron da se lepo sija, a ja ću svojim putem...)
BRAT: Auuu, to je baš sranje brate. Pojma nemam. Nego evo me sa nekom ekipom na Ušću, našao sam strava pantalone, ako bi mogla da mi pošalješ jednu crvenu, vraćam od prvog, sigurno...
(Ok, šaljem, a poslaćeš i ti meni vala, gadno sam utanjila ovaj mesec)
TATA: Stvarno??? Gnezdo??? I jaje kažeš? Pa to je divno, to znači da su tu našli svoj mir, to je dobar znak. Ne diraj ni slučajno, ne ruši im kuću. Pusti, otićiće, a do tad ostavi koju mrvicu hleba i onako ga bacaš...
(Naravno tajo, neću ih dirati, ne bi ni ti. Nahraniću ih, i ti bi to isto. Nikoga ti tajo ne diraš, zato si i najebo u životu. I ja sam pomalo ko ti, samo sa malo više sreće. Al neka, postoji valjda neka kosmička pravda. Zato ću ih čuvati, za tvoju i moju sreću... Ne sekiraj se. Idi sad, nastavi da gledaš vesti i ne preteruj. Znaš da ti skače pritisak.)
I tako, baštenska sezona do daljnjeg zatvorena. Dok se ljubavnici ne izguguču, deca ne izmile iz ljuske, pa onda svako na svoju stranu. Kao i ljudi. Različitih karaktera i poimanja sveta.
Ja ću do tada piti kafu u krevetu i čistiti terasu dva puta dnevno. Neka im bude ugodno...
Priča je predivna. Tata je predivan. Svi ostali su čarobno carstvo mamobratovskobablje dinastije! Bravo za Vas! Od srca, Biljana
Hvala Biljana. Reči podrške i hvale puno znače. A još više to što ste me savršeno razumeli u vezi sa članovima moje porodice i njihovim karakterima. Puno pozdrava!
Imala slične, draga moja. A pišete odlično!