Reči, ose i nešto slično ljubavi
Nikada ne verujem da ono što je od samog početka osuđeno na propast, zapravo ne može da uspe. Znam ja to negde, nekim perifernim delom razuma, al ne dozvolim da mi otera leptiriće. Onda se ti leptirići pretvore u ose sumnje, ljubomore, nedostatka pažnje i svega ostalog što se moglo i očekivati. Samo da je periferni deo razuma bio uključen u sam proces od početka. Al nije... Pa ti onda bude muka i tuga i suze i sve to.
Čudno je i lepo kad u tridesetim prvi put doživiš „moja i tvoja četkica za zube“, „moj i tvoj peškir, moj roze, tvoj plav“, „moj i tvoj jastuk, opet si mi uzeo sve, nema veze evo ti rame“. Onda se valjda vežeš još više i ne puštaš to ni po koju cenu. Ni po cenu toga što znaš da ti i on postojite u tačno 24,5 metra kvadratna, samo u ta četiri zida, a da je napolju nešto sasvim drugo. Napolju on ima svoj život, a ja imam njega.
Ima on neku rupu na potezu između ramena i vrata pravljenu po kalupu moje glave. Kad sam prvi put tu stavila glavu znala sam da ću se razboleti. Da ću se šćućuriti i ostati u tom grču dugo, dugo vremena. Pust je i nezgrapan, ima šape kao medved i iz različitog smo plemena. „Ajde, mrš tamo“ ima običaj da kaže na moje „ti si gospodin u ozbiljnim godinama, biću pažljiva“.Kad pričam o emocijama kaže „ćuti, jebem ti...“ i ućutka me usnama. Ja sam iz civilizacije on je sa kamena. Durilice moja, tako me zove kad demonstrativno okrenem leđa jer ne gleda u mene nego u televizor. Ta durilica ga čeka kao nekakav pas da se pojavi vratima. Da pijemo kafu, koju nikada ne popijemo do kraja.
Sve te poruke o nedostajanju kad smo kilometrima daleko i kad smo na 15 minuta blizu još uvek čuvam. Imao je neku teoriju o tome kako je bolno rastajati se od ljudi koje tek na kratko poznaješ. Kaže, ume da bude nepodnošljivo. Pa onda prvo „sad bih ti rekao da te volim ali ne smem“... Sve to čuvam. Zato što ničega nema više.
On i ja smo i dalje u tačno 24,5 metara kvadratnih. I dalje ima svoj peškir, četkicu za zube i jastuk u mom krevetu, koji ne sklanjam i kada nije tu. I dalje pijemo kafu koju ne popijemo do kraja, jer ta kafa stoji isuviše blizu našeg kreveta. I tako iz dana u dan.
Samo što više nema poruka o nedostajanju. Izgubila sam sve divne reči ovog čoveka, koje su verovatno samo meni bile divne. I sad ne znam kako da ih vratim. U kom momentu je prestalo, to ne znam. Možda juče, možda tome ima mesec dana, ne sećam se. A nije ni bitno.
Ja i dalje verujem u nemoguće. I verovaću sve dok ne puknem na pola. Da će nešto da se promeni. Da me voli. Da sam mu važna. Da misli na mene ujutro, uveče i u međuvremenu. I da će biti samo moj. I da ću biti samo njegova.