Sparrow

Naš odnos često ljudi karakterišu kao „neobičan“. Ne znam, ja ne vidim u tome ništa neobično. Meni je to potpuno prirodno. Ta povezanost, poverenje, ljubav, oslonac, sve... Što reče onaj panonski kantautor, samo retki nađu retke. Mi smo se našle. Ona je moja srodna duša. Da je muško, bio bi to jedan solidan brak. Sreća pa nije, jer kako god, brakovi se na kraju ispostave kao veliko sranje. Pre ili kasnije. Mi smo u ovoj vezi dobrovoljno. Bez ikakvog ugovora, suda, matičara i crkve.

Sećam se kad sam je prvi put upoznala. Taj dan sam bila užasnuta, preplašena, već polako počela da se borim sa sopstvenim šejtanima za koje je kasnije samo ona saznala. Ušla je u kancelariju i ja sam videla te velike, divne, najdivnije i najtoplije oči na svetu. Oči koje su pokupile svu dobrotu ovog sveta. Sad znam zašto dobrota drugim ljudima fali. Ona je, prevarantkinja jedna, svu ukrala. Pomislila sam „Bože, samo da prihvati posao i sedne ovde pored mene, znam da će biti sve u redu“. I Bog me, na moje veliko zaprepaštenje, posluša ovaj put. A ne radi to često.

Gurale smo tako dan za danom. Bila mi je kao velika sestra, štit za mala leđa i sve muke koje su me snalazile u procesu odrastanja. I sad mi je. Osim što je prošlo puno godina i ja sam sad velika devojčica. Pa se trudim da vratim sve ono što je godinama zaslužila. Mislim da će mi trebati još jedan život.

Nije uvek sve sjajno. Oh, ne. Bude tu onih ljutih pogleda i brecanja, „napušavanja“ i nervoze. To vam dođe ko kad te rođeni brat ili sestra iznervira. Pa može da te dovede do ludila, ali je tvoj, pa je tvoj. I voliš ga najviše na svetu. Boljeg nemaš i ne želiš. Tu su svađe i zamerke nemoguće...

Jednom sam je povredila jako. To je bio najteži i najbolniji period u našem odnosu. Nisam namerno, nisam to želela. Ali citiraću dve najseksi žene ovom prilikom, Seve i nju: Zar je važno ko je kriv? Ne volim o tome da pričam i ne volim toga ni da se sećam. Ali te dobre oči su oprostile. Zato što su znale da ih neizmerno volim.

Njeno krilo je moja sigurna luka. Kad je muka i kad boli, ja u tom krilu uvek imam svoju sigurnost. To je ono što me drži. Znam da šta god da se desi, kad se sklupčam tu, biće sve ok. Rešićemo nekako. Smislićemo nešto. Idemo jedno po jedno pa ćemo videti...

I tako mi živimo zajedno. Ona, ja i bela, luda i neodoljiva psetočina. Živimo u odvojenim stanovima, ali živimo zajedno. Više i iskrenije nego kad ljudi dele dvanaest kvadrata. Ja to ne bih menjala ni za šta na svetu. Ni za premiju na lotou, ni za sto najdivnijih muškaraca, ni za kuću iz mog noćašnjeg sna, ni za šta.

Ne znam za vas, ali ja sam bogata. Veoma bogata. Mada će ovi iz Informatike uskoro da mi zakucaju na vrata i uzmu moj LCD televizor na kome obožavam da gledam turske serije, od čega ona dobija nervni slom. Ali zakucaće i na njena. Evo trenutno je derbi na čija će prva. Nebitno. Jebeš informatiku. Ja imam to krilo i najdivnijeg psa koji se linja kao na takmičenju.. Pa ćemo rešiti to, smisliti nešto, idemo jedno po jedno.

Znam da sam ponekad nemoguća i neizdrživa, ali jača si ti od toga, izdržaćeš me:)

Volim te tratinčice.